tenmeefanre

Nečista krv

❤️ Click here: Bora stankovic necista krv pdf

Sofkina sudbina se može razumeti kako valja samo ako je posmatramo u njenom uslovnom svetu. Na prvom mestu on je oličen u želji za raskoši, uživanju u jelima i želji za što lepim odevanjem, te odsustvu rada. I toj ne pesma, već glas samo.

Drum širok, prav, carski. U jednom poglavlju opisuju se zbivanja koja obuhvataju period od nekoliko vekova; u drugom će to biti period od nekoliko decenija; ima i poglavlja koja opisuju zbivanja od samo nekoliko dana ili časova. Ima hrabrosti da izađe pred oca i kaže mu ne, ali ima hrabrosti i da prihvati žrtvu i da do kraja nosi teret te žrtve. Efendi-Mita prodaje kuću Posle Uskrsa počeše stizati glasnici, obavešatavajući Todoru da je efendi-Mita živ i zdrav, a posla im nešto novca i robe za haljine.

BIBLIOTEKA - Gazda-Markova žena Stana, ne razlikuje se mnogo od slugu, jer on je i njen vlasnik i gospodar.

Roman sadrži trideset tri poglavlja. U prvom, uvodnom poglavlju romana, koje je vrlo važno za razumevanje teme sadržane u samom naslovu i uzroka propadanja jedne hadžijske porodice, čiji je poslednji muški izdanak efendi Mita - dat je piščev osvrt na pretke. Glavni deo romana čini sama fabula romana - Sofkin svet. Kompozicija romana Nečista krv je hronološki ostvarena i sadrži tri čvorna mesta, tri dramska mesta, situacije koje roman čine velikom dramom ljudske duše; mesta iz kojih izvire sva dramatika romanesknog života. To su: 1 Pristajanje efendi Mite da proda Sofku gazda Marku; 2 Sam čin venčanja; 3 Dolazak efendi Mite u kuću kada traži od Tomce novac koji mu je gazda Marko obećao. Pripovedač je sveprisutan i sveznajući. On nas vodi kroz celu priču da potvrdi svoju tezu o propasti hadžijskog. Za epohu realizma, kojoj pripada roman Nečista krv, karakteristična je realistička motivacija, gde motivi proizilaze jedan iz drugog, čineći hronološki niz. Realni motiv je novac. Svi motivi u romanu su dinamički, pokreću aktere romana na neku aktivnost. Prvi motiv, celina, je govorenje o precima, patrijarhalnom postavljanju temelja romana i ujedno i motivacija. Pisac počinje opisom porodičnog napretka koji je došao sa hadži Trifunom i njegovim neumornim radom, sticanjem bogatstva, a sa bogatstvom stvaranje ugleda u gradu i autoritetea u porodici. Međutim, nakon njegove smrti sve se izmenilo: više nije bilo reda u kući, niti pravog rada - u trgovini se sve više gubilo, imanja su propadala. Muški svet se sve više udaljavao; kako od posla, tako i od drugih ljudi, okrenut sebi, svojim željama, navikama, ličnim potrebama i nagonima. To se dešavalo i sa ženama: predavale su se doterivanju, sjaju, raskoši, uživanjima, željama da se dopadnu svakome. A onda je, vremenom, u svima njima u muškarcima i u ženama zavladao nemoral, ona nagonska snaga bića, kao u Sofkinom dedi Kavaroli, u prababi Coni, u Nazi i drugima, dok nisu počeli da pobolevaju i postaju svet izopačenih i degenerisanih. U opisu Sofkinih roditelja prepliću se dva motiva: Todorina lepota koja je njena prednost i njena kob zapostavljene i zanemarene žene, a na drugoj strani je otac, obeležen učenošću, ali i gordošću i neprihvatanjem društvenih promena. Njen otac je oženio prelepu devojku iz siromašne kuće. Sofkinim odrastanjem, počeo je više vremena da provodi sa porodicom, mazeći Sofku i pokazujući koliko je velika njegova ljubav prema njoj. Bio je otmen i gord, učen i uticajan, ponosan. Time je otac, vaspitanjem koje je stekao, uticao najdirektnije na svoje dete. U njoj je podstaknuta osobenost, odvojenost i tanana čulnost za duševna stanja najbližih. Ona zna, oseća, prepoznaje i pokušava da sobom pomogne, jer njeno prisustvo čini da otac bude nežniji prema majci, posvećuje se njoj koja je tako neobičnu lepoticu donela na svet. Sofka je plemenita, umiljuje se ocu jer to donosi dobro njenoj majci, uveloj raskošnoj lepotici. Jasno možemo uočiti motv Sofkine gotovo božanske lepote. U Sofkinom liku postoji strašću uzarena masa snova i htenja, koja retko izbija na površinu. Sva vulkanska snaga koju je ona nosila u sebi bivala je utrošena na sopstveno obuzdavanje, praznila se u nedelotvornom duševnom gibanju, bez reči i bez spoljašnje radnje. Sofka je puna unutrašnjih suprotnosti. Njeni interesi i snovi se često sukobljavaju, ali ne otvoreno - već potajno. Nedoziveni u stvarnosti njeni snovi je čine da oseća otupelu pomirenost. Kako je rasla, ona njena detinjasta lepota dobijala je još veći sjaj. Postala je sve izraženije lepa i zgodna. Imala je čisto visoko čelo, krupne crne oči, uvek vrele jagodice i tanke uvek stisnute usne, vlažne i strasne. Crna duga gusta kosa padala je na njena ramena koja su bila jednako jedra, puna i razvijena, kao i pleća. Imala je oble ruke koje su joj zajedno sa plećima činile i dalje vitkom i pravom, pa su joj se stas i bedra još jače isticala. Sofka ima jedinstveni duhovni sklop. Jasno možemo uočiti motive nepripadanja klasičnom modelu devojaka tog vremena i potpune različitosti od drugih devojaka tog vremena. Od samog početka saznavanja sveta i sebe Sofka je bila uverena da će biti lepa i najlepša, da će tom lepotom zadivljivati i njom poražavati svet. Lepota je učinila gordom, srećnom a i kakva bi bila druga u svom svetu satkanom od najfinijih osećanja, ona, čorbadžijska ćerka. Naslonjena na kapiju svoga dvorišta, ona prkosi svetu i zbunjuje prolaznike svojom slobodom u ponašanju i držanju tela koje se ni slučajno ne pomera, a kamoli pogled da skloni pred kim. Svakog bi muškarca gledala u oči dok ne bi oborio pogled savladan tom njenom lepotom. U svojoj lepoti videla je sigurnost, slobodu, ali i odbranu, jer je kod drugih izazivala divljenje, poštovanje i strah od svoje blizine i prisustva. Motiv nagonskog obeležava Sofku, on je poznat samo njoj, skriven je u njoj, jer ona živi u svom zamišljenom svetu. Sofkin unutrašnji život obeležavaju misli o sebi i drugim devojkama, strepnja i strah da će se pojaviti neka mlađa i lepša; ispunjavaju je nade, snovi i zanosi. Njen unutrašnji život se iskazuje različitim vidovima. Iz IV poglavlja vidimo da ne voli posete, svadbe i okupljanja, već samo samoću i tišinu. Zato joj je zimi sve lakše i slađe. U miru i tišini ona zalazi u svoj svet, koji je samo njoj znan. Sofkina sudbina se može razumeti kako valja samo ako je posmatramo u njenom uslovnom svetu. Greh nije daleko od Sofkinog lika: povremeno ju je kao mogućnost zanosio i iskušavao IV poglavlje - isprobavanje pa brzo odustajanje da se poda mutavom Vanku da bi je kasnije kao udatu ženu i upropašćenu, povukao u ponor od kog je toliko strepela. Kada se u njoj pokrene taj unutrašnji život, kada se intenzivira i počne čulnost neukrotivo da narasta, onda se javljaju njeni nespokoji, psihička mučenja. Taj momak joj prilazi i dok traje pesma, uzima je i ona u tom zagrljaju tone, sasvim se predaje neizmernoj sreći i uživanju. Njen život se odvija u kući. Da bi videla šta se dešava iza visoke ograde ona se penje gore i sa prozora gleda na čaršiju, alini na periferiju. Njeno presamićeno telo, taj gornji deo tela nagnut je kroz prozor i tako se Sofka nalazi u isto vreme u spoljne i unutrašnjem prostoru. Istovremeno oseća ono što se zbiva u blizini i dole u dvoristu. Odvojenosti od spoljneg sveta, zatvorenog prostora Sofka se u stvari ne boji, naprotiv kao što se ne boji ni svežine vlažnog a jakog mirisa koji do nje dopier iz dvorišta bašte;nego se samo pribojava da će je sve to sunovratiti, kao što i hoće u erotski doživljaj koji ona isto toliko želi koliko i izbegava. Borisav Stanković je izraziti psiholog, umeo je da otvori prozor i u svojim likovima kroz koje najbolje sagledava dominantne osobine ljudi i ujedno svoje glavne junakinje. Govori o stalnoj borbi koja se vodi, o odvojenosti duševnog i svakodnevnog, u stvaralačkoj snazi koja kad izbije iz prirode najjače razjeda duhovno biće. Poniranje u najskrivenije pobude otkriva tajne puti, koje ipak ostaje pod kontrolom unutrašnjih niti Sofkinog obrazovanja i prefinjenosti i poslednji trzaj uglednog - poslednjeg predstavnika čorbadžijske loze. Kako naslućuje propast ona se sve više povlači i zatvara u svoj staleški ponos. Ona za sve posmatrače i čitaoce ostaje zauvek na prozoru kao da je sopstvena propast ne dodiruje jer uspeva da sačuva tananost svog unutrašnjeg duševnog sveta. I time bese odredjena da zivi samo u svom svetu. Imala je snage da ispita sebe u stvarima na koje je i sama pomisao, prema ondasnjim merilima bila gresna. Odlucno je stala pred oca kao zrela i postojana licnost, resena dam u se suptotstavi istim razlozima kojima se i on rukovodio donoseciprotivprirodnu i unizavajucu odluku da je uda za decaka. Samo sto je njega bilo vise sramota da se pred svetom pokaze u iscepanom mintanu, nego da jedinicu kcer, nadaleko poznatu lepoticu, ponizi pred svetom. Ziveci u svom svetu samo je mislia na sebe i o sebi, o svojoj lepoti na koju je bila jako ponosna i koje je bila jako svesna, uzivala u svojim strasnim zeljama, ali sada je citav njen svet za trena nestao. Stvaran svet se tek sada otrkrio pred njom. Nikada vise njen tata u njenim ocima nece biti veliki, on na koga je bila tako ponosna. Sofka se, delom pod prinudom, delom iz sazaljenja i ljubavi prema ocu odlucuje na zrtvu ne bi li bar privremeni prividno sprecila porodicnu propast. Ovom zrtvom ona pokazuje sebi da je drugacija od drugih. Cini joj se da ce tolikom zrtvom za koju samo ona zna, zadiviti sve i uspece da spolja, ali samo spolja dokaze da je srecna i da sa ponosom odlazi u seljacku kucu, dobrovoljno se udaje i nece dozvoliti da svet misli kako je ona poklekla. Samo njena dusa zna sta ona prezivljava, ona sama zatvorena u sebe resava svoj bol a pred svetom blista. U ovom cinu pisac uvodi motiv propasti neshvacene lepote, gordosti i svega nedostiznog sto je predstavljala Sofka. Ovo je mehanizam koji motivise buduce, pravi nagovestaj neceg sto zivot upravo cini neminovnim. Placeno postaje prezreno i time se cini kraj i srece i nade i potomstva, jer koliko je fizicki opstanak ostao izvestan kao vid mucenja i potvrdjivanja glavne teze romana: da necista krv odnosi i poslednju svoju zrtvu, samu Sofku. Koliko god ogovaranja daleko isla, kod Sofke bi uvek bila otvorena kapija, a sobe gore namestene nisu mogle da naprimaju sav taj radoznali narod, narocitp zene. Sofka je sve to unapred znala i psihicki vrlo jaka,sa osmehom na licu docekivala i ispracala sav taj svet. Znala je d ace je najvise peckati njene nazovi drugarice. Pokusavajuci da zrtvom spasi ubijeno dostojanstvo do koga je i te kako drzala,Sofka cini poslednji trzaj svojim ponasanjem i izgledom koji svakog posmatraca ostavlja bez daha. Na sebi raskosno odelo. Teske crvene kao krv salvare,sa velikim kolutima od srme oko dzepova i nogavica. Na prsima je nosila nisku dukata, koju je dobila od svekra na poklon i znala je d ace njome sve zaprepastiti. U njoj je citav jedan strastveni lavirint, pomesanost nagona i pozude koji preti da zavede al ii snaznu volju da sve potisne i prikrije u sebi- da se ne pokaze slabost pred samo sobom. Stankovic pazljivo uvodi motiv postovanja patrijarhalnog bez obzira na licno. Sofka postaje jos vise gorda, jer cini ovu zrtvu. Docekivala ih je sredjena od glave do pete sa uzarenim ocima i rumenim ustima,tako da bi protumacili da izgleda kao da sija od srece, kao svaka srecna verenica. Uvece bi se, umorna od tog silnog pretvaranja ispruzila na krevet. Hranila se vrlo slabo i to samo kada bi je Magda nagovorila sa jede. Svake noci bi bila u groznici. Okretala bi glavu prozoru, i tamo na nebu bi videla njega - jakog, visokog, sa snaznim rukama kako dolazi k njoj, uzima je u te snazne ruke ne savijajuci se, ljubi je tako da bi mu cak i vrh nosa osecala. On se pojavljivao u Sofkinom svetu samo nakon jakog dusevnog nemira i telesne mucnine. Ceznula je iako je u potpunosti prihvatila ulogu zrtve koja ima samo spoljasnji manifest i svoju tananu dusu. Nocu se mucila i nije imala dusevnog mira, ali ujutru bi zanemarivala svoju bol i pokusavala bar druge da usreci. Dosao je cas kada cinom vencanja i sama Sofka jednim delom umire. Oprasta se ona, u stvari, i od onih ucestalih a slobodnih opazanja u kucnome prostoru , sa kojim je inace njeno telo gotovo sraslo, a uzbudljiva su zato sto su prozeta devojackim bujnim culnim nagonima, zatim od dubokih zelja pretkanih u snovne slike i nocne i dnevne; pa od mutnih nada, kojima je cas davala maha, cas ih potiskivala, sve u prepletu sa svojom gordom hadzijskom samosvescu i od one povremeno zavodljive igre sopstvenom voljom. Ucinice mozda, neku ludost prkosice, krenuce krivim putem, podace se nekome, i nikad se nece udati, za koju unapred zna da je ne sme uciniti. Gordo, dignute glave, polako, ne gledajuci ni u koga, kako i dolici jednoj Sofki, prosla je pored svih, naravno razlikujuci se od drugih devojaka koje su crveneci od muskih pogleda potrcale ka amamu. Verovala je da ce svojom samovoljnom zrtvom, samopozrtvovanjem izazvati divljenje bez sazaljenja. Razuverila se u to u amamu i tada je nemocno prvi put zaplakala. Tu je konacno shvatila da se svojom strasnom zrtvom nije odbranila od uobicajene devojacke sudbine i da je njen zivot, poput tolikih drugih, odavno izrecen narodnim elegijama koje oko nje pevaju kupacice. Shvatila je da je i ona, do juce slavna i nedostizna Sofka, sada tek jedna od mnogih pacenica. Ne samo sto je ismejana u svojoj dugoj opojnoj ljubavnoj nadi , vec je uzdrmana do dna svog plemenitog nevinog bica. Ovim placom kao da je sebi samoj izjavila saucesce za ono sto je reseno i za ono sto je pisano. Znala je da su bile kupljene od dukata za koje je bila prodata kako mladom detetu od 12 godina, tako i gazdi Marku, koji je kupuje sebi sa skrivenom mislju. Noc pred vencanje provela je u komsijskoj kuci u samoci sto joj je i inace prijalo, je r to je bio trenutak opustanja za nju. Ispila je rakiju koja ju je u grudima zezila i palila, ali joj je bila potrebna da prikupi snagu. Pila je sve vise jer se bojala da ne poklekne pred mladozenjinom rodbinom. Pokazala se vrlo jakom sto se i ocekivalo od nje. Ujutro je izgledala prelepo kao i uvek. Bila je odevena sva u svilu, ali ni salvare ni njena gotovo gola prsa, pretrpana nizama i dukatima, nisu se mogla videti sasvim jasno od dugackog i gustog nevestinskog vela. Nije mogla da smiri usta, non stop je gutala pljuvacku. Po kad kad bi pocela da oseca kako joj i pored sveg naprezanja i upiranja, iznenada od jednom zaigraju kukovi, ali nije smela da sedne i odmori se. Osecala je kako joj se graske znoja sakupljaju i padaju niz onu dubodolinu izmedju dojki, ali je bila svesna da ne bi trebala da se pomera, pogotovo namesta salvare ili brise oznopjena prsa, jer bi odmah poceli da govore sa podsmehom kako se eto doteruje za muza. Bora Stankovic je vrlo plasticno opisao Todorin oprostajni poljubac Sofki, tako da citalac to moze vrlo dobro da zamisli, taj dogadjaj obojen jakim emocijama. Zna Sofka kakva je sudbina ceka i zato sto zna prihvata, a u sebi se duboko i postepeno raspamecuje. Zivot za nju umire zajedno sa roditeljskom kucom u koju ona nakon vencanja nikad vise ne kroci. Kida sve veze sa kucom. Oprasta se od gospodskog zivota i prelazi u drugi, od koga se unapred uzasava. Isla je polako i umorno prema crkvi osvrcuci se na desavanja na ulici, na huku svog tog naroda, na svirace. Nista od toga joj nije prijatno, cak do te mere da joj je od sve te guzve pozlilo. Po ulasku u crkvu se osecala znatno bolje. Tada po prvi put u zivotu osetiula je celu crkvu oko sebe, svu njenu sirinu, visinu, osobito njene visoke svodove sa pocadjavelim tamnim slikama, sve iz strasnoga suda. Ispred nje se nalazi ikonostas sa okicenim kandilima i ispunjen ikonama. Odatle je gusio miris slika i drvoreza, podsecajuci je na budj, tamjan i otopljeni vosak, a gledajuci poplocani pod pun vlazne, trule prasine, celo telo joj se punilo jezom. Sunce je dopiralo jedino iz oltara iznad casne trpeze, u snopovima svetlosti. Sofka je prvi put videla casnu trpezu i onu mrtvu, tako hladnu, tako staru razvijenu plascanicu, i oko nje poredjane putire, krstove, cirake sa upaljenim svecama. Uocavamo motiv raskidanja sa gradjanskim i vezivanje za novo seljacko i mlado. Prizori u crkvi poticu od Sofkinih napregnutih i uznemirenih cula. Zato ima toliko mnogo sitnih a upecatljivih pojedinosti, u sumornom osvetljenju , sa setnim, cak ravnodusnim pogledom na hadzijsko - varoski svet jer ga je pregorela , s kojim se oprasta, i sa uznemirenim pogledom na gazdinsko - seljacki, u koji ona odlazi. U prostoru crkve, kao nigde drugde, Sofkino telo treperi sa osetnom unezverenoscu. Dovodjenje u crkvu pred oltar Sofka prezivljava kao sopstveno prinosenje na porodicni zrtvenik. Svojom zrtvom ubija sebe. Cini sve da ne ukalja ime i ugled porodici. U ruke joj ugurase upaljene kumovske svece i do nje dovedose mladozenju koga ona tek tad pogleda izbliza prvi put. Mali sa sirokim prsima i razvijenim vilicama, ali decijim ramenima i rukama. Imao je ispupceno cello i do koze osisanu kosu. Iako odeven u najskuplje odelo, videlo se da se gubi u njemu, jer mu se nisu videli ni kukovi ni kolena. I dok je trajalo vencanje ona se mucila da zadrzi mladozenjinu ruku u svojoj koja je stalno klizila. Bojala se da im se ne razdvoje ruke, jer tim razdvajanjem ruku, padanjem svatovskih darova izmedju njih na pod prekida se bracna veza. I u toj situaciji dominantno je sta ljudi vide a ne njeni strahovi - naslucivanje. Ocajnicki je pogledala u svekra koji je shvatio njenu mimiku pokazujuci na rame i ispruzenu ruku te je on pokazao popovima da ubrzaju pevanje i okoncaju vencanje. Posle vencanja ona mora preci iz svog hadzijskog sveta, obzirna i pazljiva u taj nizi seljacki svet, mora da sidje u njega i poistoveti se sa njim. Sve je to samo sastavni deo seljackog zivota, u koji je ona kao hadzijska cerka osudjena da sidje. I kada se posle vencanja nadje medju seljacima, on ace poi prvi put spoznati njihove cudne navike, odnose medju ljudima, ponasenje i oblacenje. Pred uzasnutom Sofkom preobrazavuju se u gomilu divljackih ljudi sa raspomamljenim culima i rusilackim nagonom. Svi su se stopili u jedno, stiskanje, stipanje, jurenje oko kuce i krkljanje. Pri ulasku u kucu svekrovu na kapiji je docekuje svekrva skoro pokorno. Zadivljena je njenom lepotom i njenim poljupcima od srca. U sledecoj sceni uvidjamo motiv prihvatanja novog, nametnutog nacina zivota i novih ljudi u njemu na koje ona nimalo nije navikla. Sisavsi medju svatove pokazala je da smatra da su svi jednaki. Svi su je gledali nasladjujuci se njenom lepotom i oblinama tela. Usavsi u kucu zatekla je cigane koji se vesele, na ovima svadbama je bio obicaj da se svi ovako odvojeni od ostalih svatova, iza debele kapije napiju i vesele. Jer jednako odvojeni od kuca i rastureni sa stokom po planinama, pasnjacima, te njihove svadbe bili su jedini dani kada su se sastajali, vidjali jedno drugog, pa cak i svoje zene. I onda, dobro nahranjeni, a vec isuseni od silnih toliko uzdrzavanih, radom ubijanih strasti, ceznje, tada bi sasvim padali, sasvim se zaboravljali ne moguci nista razabrati, nista razlikovati, ni rod, doba, godine. Silazi medju njih, precutno prihvata znajuci da je iznad njih obrazovanjem, cascu i lepotom, a pokusava da olaksa trenutno zivot da bi sacuvala unutrasnji mir. Svadba je trajala puna tri dana i onda je dosao trenutak kada je trebalo provesti prvu bracnu noc, ali sa kim pitanje je bilo koje je mucilo Sofku. Onako dostojanstvena stoji u svojoj novoj sobi i stoicki iscekuje sta ce je snaci, zgrozena i uplasena a gorda pred najvecom nevoljom svoje sudbine. Zbog iste suprotnosti ona biva kobna za svekra Marka,koji ne mogavsi da provede noc sa snahom odlazi u Tursku u svesnu smrt. U ovom delu romana uocavamo jak motiv Sofkinog straha i borbe za opstanak. Kad su uveli mladozenju kod nje Sofka je bila u groznici da nije znala za sebe do jutra. Probudivsi se zatekla je Toncu savijenog kod svojih nogu,dok je napolju tek svitalo. Morala je kad svane, kad asika udje, da radi sve sto joj brak nalaze, da sama mladozenju dize i raspasava. Svukla ga je i stavila u postelju, pokrila velikim jorgano i tako cekala da svane, sto jos jednom pokazuje da Sofkin svet mora da bvude za one spolja idealan. Nije ustajala iz kreveta, jer bi je danju hvatala groznica koja bi je tek nocu popustala. Pored njenog kreveta stajala bi sveca koja je uvek gorela, tepsija sa jelom, pice koje je donosila njena svekrva dok bi ona bila u zanosu, jer od stida zbog onolikog pokora, preplasena nije smela ni Sofkin pogled da saceka a kamoli da sa njom razgovara. Ispod njenih nogu, na goloj asuri bi lezao Tonca, u pola svucen i zaspao. Sa teskocom se dizala, raspremala krevet, a zatim uzimala muza k sebi jer nije htela da time odbijajuci ga, trazi za sebe kao neku postedu, posto nije htela dopustiti da je iko vise stedi i zali. Mislila je da kada je ovolika patnja neka bar bude potpuna. Zaspalog Tomcu bi tako placuci grlila i ljubila. Potom bi sva uzrujana i gotovo polusvesna isla u dvoriste, u pustu nemu noc, ogradjenu zidovima. Isla bi tako po dvoristu sa ulepljenom rascupanom kosom, raspasanim salvarama, razmaknutoj bluzi da su joj se skoro videle grudi, sa nekim cudnim bludnim pogledom koji bi trgao slugu Arsu. Posle bi se vracala u svoju sobu i opet placuci grlila i ljubila muza, moleci Boga da ovo bar jednako traje: ova noc i ona, ovako usamljena. Cele noci bi tako, dok ne bude izjutra savladana i izmucena, pala u dubok groznicav san, te bi se i sutra ceo dan gubila u vatri i zanosu. Na kraju, ta njena groznica dobro joj dodje posebno sto se, zbog toga izbegose svi oni obicaji posle svadbe prve bracne noci: ono vidjenje, cascenje i dolazak zena, komsiluka, rodbine medju kojima je ona morala da se pokazuje vesela i zdrava. Tako je cuvala sliku udate zene kojoj pripada sreca - nadajuci se. Svakog dana se osecala sve zdravijom i pocela je da izlazi iz sobe sva oronula, povezane glave i sa otromboljenim kao na plac, vrelim uzdrhtalim ustima i podbolim ocima. To je bio njen unutrasnji plac, nezan i mlak, koji ponekada tako godi. Svekrva je zavolela Sofku i dala joj svu slobodu odlucivanja. Divila se njenoj lepoti i vrlo cesto ju je mazila po kosi dok bi Sofka klecala i cistila oko ognjista. Cak i kada su doveli mrtvog Marka kuci svekrva je zbog obicaja da snajka ne vidi mrtvaca ukoliko je trudna, sklonila Sofku u sobu i pored nje je sedela majka. Posle nekoliko godina Sofka pocinje da zivi zivot verujuci da joj zrtva nije bila uzaludna. Postovana i voljena od strane svekrve sredjivala je kucu kako je zelela, a muz je bio pazljiv i obozavao je. Kako ga je cuvala i negovala ucila vodjenju ljubavi, odrastao pored nje - bas za nju; ona je bila konacno srecna. Sve je i dalje u Sofkinom svetu moralo da bude za primer i najbolje. Sofka osecajuci razgradjenost svekrove kuce pokusava da preuredi prostor, te pocinju da renoviraju kucu. Svekrva je bila zaista presrecna sto joj se deca, tako vencana bez ljubavi, konacno vole i slazu. Uzivala je u njihovom novonastalom zivotu. Tomca je prosto jedva cekao da ga Sofka pozove i potrazi od njega uslugu. Slusao ju je bez pogovora i nikada pred njom nije pokazao nezadovoljstvo. U ovom delu romana dominiraju motivi novca, kupovine i prodaje, motv olicenja snage i moci novca, sto je ujedno i motivacija propasti gorde hadzijske porodice, motiv pristanka na laz i otkup mladosti i lepote. A onda dolazi totalna Sofkina smrt. Nakon posete effendi Mite, koji trazi od Tomce obecani otkup, sav trud Sofkin da izgradi od zrtve srecan brak pada u vodu. Pritajena, zestoka narav Tomcina odlucuje zalosnu sudbinu Sofke. Dotle, naime, pokoran,po varoskim merilima uzoran i predan muz, Tomca, istog casa postaje njen mucitelj. Okrecuci ljubav u mrznju, on svoj nezni odnos pretvara u sadizam prema Sofki. U njegovim ocima Sofka je kupljena stvar koja ne zavredjuje njegovu paznju. Ona se povlaci u sebe, vene, njena lepota nestaje sve vise, a snaga klone. Spremna na jos vecu patnju odbija ocevu ponudu da se vrati kuci. Svekrva kune sve sto je musko: Mitu, Tomcu, Marka, sve... Sofka ostavsi sama sve vise se opija, da bi se mucena od muza, jos vise umrtvila. Necista krv je potpuno ovladala njome do te mere da su se deca radjala bolesna i sa raznim oblicima degeneracije. Sofka se odavno osusila, nekadasnja njena vitka i tanka polovina izvila se, te joj kao grba strci i odudara od nje. Od one silne lepote ne osta ni traga ni glasa; upale crne oci, izvucen tanak nos, izostrene slepocnice, jedino su joj usta ostala onako lepa i sveza. Ide polako, izgubljenog pogleda, nesigurnim koracima sa uvucenim rukama u nedra, te joj je kosulja uvek izguzvana i prljava na grudima. Gotovo nikada ne jede, glava joj je podvezana maramom jako stegnutih kolutica crnog luka posutim kafom na slepoocnicama i trpi jake migrenicne bolove. Takva sedi pored ognjista, zgasle vatre i sara prutom po pepelu kao da simbolicno ispisuje svoju zgaslu lepotu, izgubljenu snagu i zivot nalik na taj pepeo. Posle svih povlacenja, ako hronoloski sagledamo sve sto se Sofki dogodilo mozemo da primetimo postojanje gradacije; od bezazlenih bezanja u snove kao odraz devojackog sanjarenja, prizivanja i prizeljkivanja pravog zivota, bez lazi, a onakav po njenoj meri, do bezanja od svoje tamne strane, uzmicanja pred snagom puti koja cezne za ovoplodjenjem zenske srece - do povlacenja pred najdrazim bicima, ocem i majkom, koji manipulisu njome misleci da je jaka da sacuva sebe,makar i samo iznutra, u samoci, bez prijatelja i saveznika u realnom zivotu, do najstrasnijeg razocarenja, ponizenja pred predstavnikom seljacke loze, koji ne zasluzuje ni da je dodirne, a smatra da je kupovinom poseduje. Pred poslednjim udarcem njeno povlacenje je konacno - u svakodnevni zivot, u mucenje dok ne sagori i nestane kao pepeo razvejan na vetru; osmehujuci se samo uglom navek rumenim, vlaznim usnama koji kazuje ceo roman - o zeni koja je zrtvovana, a lepotom je bila predodredjena za nadzemaljsku srecu. Ostao je tracak onog sto Sofku cini upravo onim sto je mogla, a iskliznulo joj je izmedju prstiju kao prolaznost koja potire sve sem duhovnih previranja unutrasnjeg Sofkinog sveta. Ovde uocavamo motive trajanja i ispastanja zbog neciste krvi. Zavrsni deo romana je poslednja scena, Sofkina totalna propast, saranje po pepelu. Razvejan pepeo, uspomene i zelje, mogucnosti i promasaji predaka i njihovih naslednika. Sofka je poslednji izdanak nekada jake corbadzijske loze, sa najstrasnijom sudbinom. Osudjena na mucenje od svog muza, na mucenje sobom, svojom krvlju, svojim najstrasnijim dzelatom, svojom tamnom stranom koja joj ne dad a se izbavi. Imamo utisak da roman jos uvek traje, na svakom koraku, u svakome od nas dok iscekujemo svog prince, ili pomisljamo da nam niko nije raven, ili se prepustamo nagonima; dok ne negujemo svoju tamnu stranu misleci da je ona najtananiji deo nase duse. Kada se zagledamo duboko u svoju sudbinu i uvidimo da tamna strana ne mora da bude i sustinska strana naseg unutrasnjeg zivota mi smo izbavili Sofku iz njenog sveta zla da traje dok ima citalaca ovog remek - dela. Ali ona nije samo komad sa pevanjem, raskošna slika foplklora sa juga Srbije, nego snažna drama tragičnih ljudskih sudbina, slika pojedinačne patnje i kolektivne... On vlada kao silnik, i narod traži od bogova da stvore junaka koji će ga savladati. Po naređenju Anua, boga neba, boginja Aruru... Pevao ga je slepac, Homer koji je živeo oko 800g. Za njega je vezivan i niz drugih epova, šaljivi spev: Boj žaba i miševa i dr. Borba je trajala celu zimu i proleće. Bilo je neko zlo i hladno proleće koje nije nikako dalo letu da grane. A sa mesecom majem iziđe Jusuf... Zabeležio ju je Vuk Karadžić od Tešana Podrugovića, obrađuje internacionalnu temu junačke ženidbe sa preprekama. Prisustvo fantastičnih motiva u ovoj pesmi poslužiće predstavnicima... Članovi druge porodice su otac Anselme i deca Mariane i Valere. Valere iskazuje ljubav Elise. Cleante otkriva sestri svoju ljubav prema Marijani, skromnoj i siromašnoj... Mesto radnje: egzotični predeli Indijske džungle. Tema: život malog dečaka Moglija sa divljim životinjama u džungli. Pouka: nam govori o temeljnim ljudskim... Mit koji je Sofokle 496. Izdavanjem zapovesti da Polinik... Ep Ilijada ne prikazuje čitavu desetogodišnju opsadu niti samo osvajanje i razaranje Troje već prikazuje zbivanja tokom 50 dana u desetoj, poslednjoj... Ćerke su mu bile lepe, ali najmlada je bila posebno krasna. Tako je bila lepa da su je još kao malu nazivali Lepo Dete. Starije su bile ohole i nisu se htele družiti sa ćerkama... Seća se dana svoga detinjstva kada je protiv... Holandski naslov ove knjige odnosi se na deo kuće koji je služio kao skrovište dvema porodica koje su se tu skrivale... I rekao sam joj: - Ako mi ne rodiš klinca, ostaviću te. Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu, nekako je počela da se boji. Njegov nemački kolega dočekao ga je na aerodromu... Ja sam pomoću tajnih elektroda prvi... Čovek žudi za slobodom. Sloboda je samo suštinsko jezgro ljudske svesnosti... Svoju je odveć volela, a pastorku...

TAJNA NEČISTE KRVI (24.deo) - epizoda XI
Ona oživljava u sećanju, u trenucima kada od svega toga ništa više nije ostalo. Razvejan pepeo, uspomene i zelje, mogucnosti i promasaji predaka i njihovih naslednika. Nakon social, godinu dana proveo je u Parizu, a od 1904. Svukla ga je i stavila u postelju, pokrila velikim jorgano i tako cekala da svane, sto jos jednom pokazuje da Sofkin svet mora da bvude za one spolja idealan. To su: 1 Pristajanje efendi Mite da proda Sofku gazda Marku; 2 Sam čin venčanja; 3 Dolazak efendi Sol u kuću kada traži od Tomce novac koji mu je gazda Marko obećao. Gazda Marko — seljak naviknut na siromašan život.